Tako blizu, a tako daleko
Vec neko vreme se dopisujem sa njim, sasvim iskreno, bez ikakvih bludnih misli.... bar je tako bilo do skoro.... a onda sam pocela da mastam o njemu, o tome sta bih mu sve rekla, kako bih mu saputala..... javio se, dolazi, zeli da se upoznamo licno.... radost, ushicenje, ne znam ni ja zbog cega ali sam se u jednom trenutku pocela da bojim tog susreta.... i po svemu sudeci opravdano sam se pribojavala susreta....da, srela sam ga u mom domu, sedeo je naspram mene, pricali smo, smejali, imali toliko toga jedno drugom da kazemo, a ipak nista nismo rekli.... mnogo puta su nam se sreli pogledi koji su govorili tako mnogo, ili bar ja mislim da je i njegov pogled govorio tako mnogo.... zelim tako da mislim, a bojim se tih svojih misli..... ne smem tako da mislim, pokvarila bih jedno lepo prijateljstvo time, ili je ono mozda vec pokvareno samim ovim mojim razmisljanjem i osecanjima... ko to zna..... znam samo da mi je bio tako blizu, a opet tako daleko, dalje nego onih nekoliko stotina kilometara koji nas razdvajaju.... sutra ce opet biti sa one strane monitora, i bice tako daleko a tako blizu mene ....